Prvo je iz Bosne izbjegao u Ukrajinu. Sada je iz Ukrajine izbjegao u Bosnu. Kada je u avgustu 1992. godine iz Zenice otišao u Donbas, sa sobom je ponio samo putnu torbu sa odjećom. U Severodnjecku je zasnovao porodicu, kupio stan i automobil. Onda je, opet, morao nazad.
„Sve osim porodice je ostalo. I automobil, i stan. Ponio sam samo putnu torbu. Iste je boje kao i ona od prije trideset godina. Rat me je otjerao tamo, rat me je vratio kući“, kaže za Istragu Suvad Tutnić.
Rođen je u Željeznom Polju kod Zenice. Onda se, čim je postao punoljetan, preselio iza “željezne zavjese”. Radio je u Sovjetskom savezu. Bio je stolar i terenski radnik. U proljeće 1992. godine vratio se u Zenicu. Na putu prema kući probio se kroz nekoliko barikada. Rat između Armije RBiH i HVO-a tada još nije bio počeo. I zato je u avgustu 1992. godine mogao preko Splita otići iz bosanskog pakla. Skrasio se u Severodnjecku, na istoku Ukrajine.
„Tu smo zasnovali porodice“, reći će mi početkom februara u hotelskoj kafani u Severodnjecku.
Ruska ofanziva samo što nije bila počela. Ali, Suvad, Jasmin i Semir su bili ubijeđeni da nema rata. Tada su bili samo Bosanci koje je rat u BiH otjerao na istok Ukrajine. Devedesetih su bili izbjeglice. Onda su postali domicilni Ukrajinci. Suvad je oženio Ukrajinku i dobio sina. Iz ljubavi prema domovini, sinu će izganjati bosanski pasoš. Bitna odluka, ispostavit će se kasnije.
Devet sati vožnje je potrebno da iz Kijeva automobilom dođete u Severodonjeck, grad u regiji Luhanjska. Bosanci iz Misije OSCE-a uputit će me na Bosance koji žive u Severodonjecku. Bio je početak februara, odnosno noć prije nego što će američki zvaničnici objaviti tačan datum ruskog napada na Ukrajinu. Suvad je bio miran. Sjeća se 2014. godine, i ofanzive proruskih paravojnih formacija iz navodne Luhanjske narodne republike. Ali prave emocije mu budi sevdalinka koju je na svom telefonu pustio drugi Bosanac.
Bh. državljani u Donbasu. Otišli na tri mjeseca, ostali 30 godina. U Severodonjecku danas žive petorica Bosanaca koji su u tom gradu na istoku Ukrajine zasnovali porodice. Prošle sedmice su govorili za @IstragaB , @Oslobodjenjeba i @okanalba pic.twitter.com/08w35bKLRP
— Istraga.ba (@IstragaB) February 21, 2022
„Ovo mi slušamo stalno“, kaže Suvad dok u pauzama gleda u telefon na kojem se vrte snimci sa sarajevskog koncerta Safeta Isovića.
Sutradan su već objavili da će Rusija napasti. Suvad se nije pojavio u turskoj kafani u Severodonjecku. Semir i Jasmin jesu. Iste noći, skoro do zore, Semir se, uz hladnu pivu koju je ispijao na još hladnijoj klupi ispred našeg hotela, dvoumio da li s nama da krene za Sarajevo. No, ostao je. Od sudbine se, kaže, ne može pobjeći. U bosanskom ratu su mu ubili oca i brata. Jednog su ubili pripadnici HVO-a, a drugog pripadnici Vojske RS. Semir je već tada bio u Ukrajini. Tamo je upoznao i Suvada Tutnića. I Semir i Suvad ostali su u Severodonjecku, vjerujući da Rusija neće napasti.
„Uspio sam se vratiti“, kaže nam Suvad Tutnić ove sedmice.
Trenutno je u Žepču, u kući svog brata. Drugi put je izbjeglica.
„Severodonjeck je sravnjen sa zemljom. U onom turskom restoranu gdje ste sjedili sad se dijeli humanitarna pomoć“, objašnjava nam.
Iz grada u koji je izbjegao ’92, Suvad je izbjegao 2022. Rusku agresiju njegova supruga, rođena Ukrajinka (zamoljeni smo da ne objavljujemo njeno ime), dočekala je u Harkovu. Bila je kod njihovog sina koji je web dizajner.
„Bili su u dijelu Harkova prema Rusiji. Ostali su na prvoj borbenoj liniji“, priča nam Suvad.
On je bio u Severodonjecku. Tri puta je pokušao doći do Harkova, ali nije uspio.
„Krenuo sam drugog dana napada automobilom. Ali sam čuo da su ruski diverzanti minirali puteve i da je jedna porodica autom naletjela na minu. Svi su poginuli“, prepričava Suvad.
U Severodonjecku je čekao šansu da izađe vozom, sa stanice u Lisičansku, gradiću udaljenom nekoliko kilometara od njegove kuće.
„Pio sam kafu oko pola 9 ujutro kada je na viber grupu došla poruka da voz kreće u 9. Uzeo sam samo jednu torbu i dokumente. Automobil je ostao u garaži. Odvezao me šurjak do stanice“, govori nam sada sa sigurne adrese.
Ali kada je došao na stanicu u Lisičansku, Rusi su počeli granatirati. Od 9 ujutro do 5 popodne bio je skriven u propusnoj cijevi. Voz je krenuo kasno navečer i vozio je bez svjetala.
„Izašao sam na prvoj stanici poslije Harkova. Autobusom sam se prebacio do Dnjepropetrovska. Supruga i sin su krenuli s crvenim križom prema tom gradu. Našli smo se u Dnjepru, ali nismo mogli dalje vozom“, kaže Tutnić.
Onda se desilo čudo.
Suvada je pozvao Zehrid Višća iz Olova.
„Poznajemo se. On je živio i radio u Dnjepru i uspio je s porodicom izaći prije samog napada. Rekao mi je da odem do njegove punice i da uzmem ključeve od automobila njegove supruge i da krenem za Bosnu“, zahvalno će Suvad.
Tri noći su Bosanac Suvad, njegova supruga Ukrajinka i sin ukrajinski Bosanac, automobilom Ukrajinke udate za Bosanca vozili ka Lvivu, gradu na zapadu Ukrajine.
„Ljudi pored puta su nam pomagali i hranili nas. Sve do granice sa Poljskom“, prepričava Suvad.
Bosanski pasoš tada je postao dragocjen. Ukrajinu mogu napustiti samo žene, djeca, starci i stranci. Za Suvadovu suprugu nije bilo problema. Suvada i njegovog sina je spasio pasoš Bosne i Hercegovine. Tako su napustili Ukrajinu. Sin je ostao u Poljskoj. Suvad je sa suprugom i jednom putnom torbom došao u Žepče kod Zenice, odakle je prije trideset godina, sa jednom torbom krenuo u Ukrajinu.
„Čuo sam da se i Jasmin spasio. Eno ga u Austriji. Semir je ostao u Donbasu. Živ je”.
